Bezimeni putnik u luksuznim hotelima

Ove godine sam imao sreće da sam dva puta pozvan da prisustvujem naučnim skupovima u Arapskim Emiratima. U oba slučaja su nas smestili u luksuzne hotele. Arapi imaju običaj da se prilično otvore u takvim slučajevima kako bi nas zasenili svojim luksuzom i životnim standardom. S obzirom da me cena hotela nije mnogo doticala mogao sam potpuno da se odagnem užitku i čarima koje su bile u sklopu besplatne ponude. Recepcionari sa osmehom oko glave brzo odrade posao tako da sam za nepunih pet minuta hodao ka svojoj sobi sa nekom karticom koja bi trebala da mi omogući ulazak u sobu.

Hodajući hotelskim hodnicima uvek se setim perioda kada sam hladna jutra čekao sa prosjacima na železničkim stanicama. Naslonjeni na zid koji je gledao ka peronu, jedno pored drugog smo sedeli. Moj pospan pogled i umoran od puta je bio usmeren uvek ka jugu očekujući vozove sa kojima bi nastavio put ka severu, dok su prosjaci čekali prve putnike kako bi sakupili neku siću za kafanu koja je još uvek bila zatvorena. Višeslojna izderana garderoba ih je uspešno čuvala od hladnoće dok sam ja manjkao u slojevima i budan drhteći od hladnoće iščekivao prve jutarnje zrake kako bi se bar malo zgrejao.

Naslanjam karticu na neku plastičnu kutiju. Lampica na kutiji je zasvetlela zeleno i vrata se otvaraju. Laganim koracima ulazim i osetim nežnost tepiha pod nogama iako sam bio obuven. Okupan vrelinom koja je vladala spolja, prijao mi je suv i rashlađen vazduh ispunjen raznim prijatnim opuštajućim mirisima. Oduševljenje nije izostalo. Stvari ostavljam iza samih vrata kako bih prošetao i radoznalo zavirio u svaki kutak meni dodeljenog apartmana. Hotelska soba kao i svaka druga, osim što je ova imala predivan pogled koji se prostirao daleko pošto je i samom liftu trebalo više minuta da me doveze na moj sprat. Sedam na fotelju koja je bila okrenuta ka staklenom zidu sa kojeg su se mogle videti ivice grada i peščane dine jedne arapske zemlje. Posmatrao sam neko vreme sve ono što se iz sobe moglo videti u daljini.

Razmišljao sam o sebi. Razmišljao sam o putu i sve što sam ranije doživljavao na svojim putovanjima...

Sok od pomorandže

Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku: 

`Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz nje?`

Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: `To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete pomorandžu onda će iz pomorandže izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje.`

Stručnjak reče: `Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba, itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iz vas izađe - ono što nosite u sebi. 

Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama ako vas neko `stisne`. Iz pomorandže nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama.`

Put ka vrhu

Čitajući blog prijateljice, koja je iznela citate nekih njenih omiljenih knjiga, izgubio sam nit, jer su me isti citati odneli daleko. Mesto na kojem sam završio putujući tim mislima bio je vrh. Vrh koji je zaista visoko.

Razni autori, mnogih knjiga govore o tom putu ka vrhu. Govore o načinu, tehnici, motivu, kako stići na te visine, veličajući i smatrajući uspešnim svakog ko dosegne vrh. Govore o tome šta će vas dočekati tamo gore, ubeđujući vas da je sreća, radost i blagostanje nešto što vas očekuje kao nagrada.

Nisu u pravu!

Na vrhu nema ništa, verujte mi na reč, bio sam tamo! 

Na vrhu će vas samo dočekati praznina ali predivan osećaj zahvalnosti. Sve što možete na vrhu je da sagledate one male stvari koje su vas činile srećnim dok ste se penjali. Isto tako postaćete svesni da ste prošli pored predivnih cvetova koji su nicali na skoro golom kamenu a vi ste ih ignorisali ne skidajući pogled sa cilja koji je se nalazio na vrhu.

Pri usponu na Mount Everest
pogled severnom sedlu i
baznom kampu

Sva lepota je u usponu a ne u stajanju na vrhu.

Često sam sa vrha posmatrao, za mene sa te visine gledano, male ljude u podnožiju koji su se kupali u toplini sunčevih zraka i uživali i mirisu livadskih trava. Za to vreme ja sam stajao na ogoljenim stenama gde sunce nema toplinu, gde vetar nosi sve što stigne, sa sobom noseći hladnoću i oblake.

Vrhovi su u vama, a ne na mesta na kojima stojite. Vrhovi se se dostižu srcem i ljubavlju a ne gazeći i ostavljajući druge iza sebe.

Sve sto su me usponi naučili jeste zahvalnosti.

Postao sam svestan topline i ljubavi koja se nalazi u podnožiju. Postao sam svestan jednostavnosti i veličine sadašnjeg trenutka jer upravo taj trenutak nosi svu lepotu našeg postojanja.

Na vrhu Šišapangma 8027m (2004g.)

Krenite ka svom vrhu ne gubeći iz vida svaki korak koji na tom putu napravite. Vrh je uvek gore, nema potrebe gledati ga dok se penješ. Gledaj gde gaziš, i ne gubi iz vida svu lepotu pored koje prolaziš. Na kraju ne zaboravite da na vrhu nema ništa, niti vas išta gore čeka, osim onog što ste sa sami sobom poneli penjajući.