07.06.2008.

Neuspeh

Neuspeh je nedostatak hrabrosti da se proba, nista vise i nista manje. Jedina stvar koja deli vecinu ljudi od njihovih snova jeste strah od neuspeha. Medjutim u bilo kakvim nastojanjima, neuspeh je sustinski deo uspeha. Neuspeh nas testira i dozvoljava nam da se razvijamo. Nudi nam lekcije i vodi nas stazom prosvetljenja. Ucitelji na istoku kazu da je svaka strela koja pogodi metu, rezultat stotine promasaja. To je osnovni prirodni zakon da se dobija kroz gubitak. Nikada se ne plasi neuspeha. Neuspeh je tvoj prijatelj!

07.04.2008.

ponedeljak

Ponedeljak jutro, budim se kasnije nego sto sam planirao. Sedim na krevetu i razmisljam sta mi je ciniti danas tezeci da nista od obaveza ne propustim. Bez mnogo optimizma krecem ka fakultetu, jos pomalo pospan u kacelariji proveravam postu i medju mnogo raznih mailova ugledah jedan koji mi je nekako posebno privukao paznju ...

"Mislimo da nas boli kad ne primamo ljubav. Međutim, ne vređa nas to. Naš bol se se javlja kad ne pružamo ljubav. Rođeni smo da volimo. Moglo bi se reći da smo božanski stvorene ljubavne mašine. Najefikasnije funkcionišemo kada pružamo ljubav. Ljudi su nam nametnuli uverenje da zavisimo od nečije ljubavi. Ali je to neka vrsta pogrešnog verovanja koje donosi tolike nevolje. Prava je istina da naša dobrobit zavisi od pružanja ljubavi. Nije važno šta nam se vraća, važno je šta iz nas izlazi!"
Alan Koen

18.03.2008.

Nestalnost!

Jedan od glavnih razloga što smo toliko napeti i teško nam je da se suočimo sa smrću je ignorisanje nestalnosti kao životne istine. Tako očajnički želimo da se sve nastavi kako jeste, da na kraju poverujemo kako će stvari zauvek ostati iste. Ali to je samo varka. Kao što često otkrivamo, to ubeđenje ima malo ili ni malo veze sa stvarnošću. Ova varka, sa pogrešnim podacima, idejama i pretpostavkama, klimav je osnov na kome gradimo svoj život. Bez obzira koliko nas istina prekidala, mi se i dalje trudimo, s beznadežnom upornošću, da održavamo tu varku.
I u tome nam prolazi život!

Mountains

"Mountains are cathedrals: grand and pure, the houses of my religion. I go to them as humans go to worship... From their lofty summits, I view my past, dream of the future, and with unusual acuity I am allowed to experience the present moment. My strength renewed, my vision cleared, in the mountains I celebrate creation. On each journey I'm reborn"
- Anatoli Boukreev -

Zivot nije utakmica!!!

Zivot nije utakmica! Nije bitno koliko ce ti ljudi telefonirati i sa kim izlazis i da li ces izaci. Nije bitno koga ljubis, kojim se sportom bavis ili kome se dopadas a kome se ne dopadas. Nisu bitne tvoje cipele, kosa, boja koze, niti mesto gde zivis. Nisu bitne ocene, novac, odeca i fakultet na koji ces se upisati. U zivotu nije bitno da li imas mnogo prijatelja ili ne, i nije bitno koliko te drugi prihvataju ili ne prihvataju. To u opste nije bitno u zivotu!
Bitno je koga volis i kome nanosis bol. Bitno je sta mislis o sebi. Bitno je poverenje, sreca i saosecanje. Bitno je da budes uz svoje prijatelje i da njihovu unutrasnju mrznju zamenis ljubavlju. Bitno je da izbegavas ljubomoru, da prevazidjes neznanje i izgradis samopouzdanje. Bitno je sta govoris i sta mislis. Bitno je da vidis ljude onakve kakvi jesu, a ne da ih procenjujes po onome sto poseduju. A najbitnije je da svojim zivotom dotaknes druge, na nacin koji drugacije ne moze da se postigne. To je bitno u zivotu!

08.01.2008.

Kreni na put.

"Kreni na put. Kud bilo. Promijeni kraj, ljude, nebo…
Svakome bi trebalo odrediti da putuje s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvješnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je prvi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametne uslove."
- Kuda i kako da ode?
- Nemoj da se smiješiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad, stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože mijenjamo. I opet se vraćamo smireni, utješljivo prevareni.
- Zato ti neprestano odlaziš? Da sačuvaš privid slobode? Znači li to da slobode nema?
- Ima i nema. Ja se krećem u krugu, odlazim i vraćam se. Slobodan i vezan.
- Onda treba li da idem ili da ostanem? Jer je svejedno, izgleda. Ako sam vezan, nisam slobodan.
A ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?
- Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje.
A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš.
Onda spremi se na put!"

Meša Selimović