(interview za magazin VOX - oktobar 2010.)
Da biste ostvarili nešto veliko, morate sanjati velike snove, a on je to počeo još sa četiri godine. Maštajući o alpinizmu i najvišim vrhovima sveta, uz bakinu podršku se veoma rano priključio grupi iskusnih planinara i kao deo ekspedicije se do svoje četrnaeste godine penjao na planinske vrhove u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Sa samo osamnaest godima popeo se na sve vrhove u Srbiji, Bugarskoj, Grčkoj ali i na Balkanu.
Međutim, tu nije bio kraj. Najviši vrh sveta Mont Everest, kako i sam kaže, dozivao ga je i budio u njemu još veću želju da se odvaži na takav korak. Andor Luhović, apsolvent fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, prisećajući se svoje ne tako davne prošlosti u kojoj je zapisano preko 200 imena planinskih vrhova iz raznih delova sveta na koje se penjao, izdvaja Mont Everest kao svog najvernijeg prijatelja i ostvarenje dugogodišnjeg sna za koji se pripremao od svoje četvrte godine. Sa željom da nam opiše svoja dugogodišnja putovanja i ono što je na njima naučio, sa velikim žarom i entuzijazmom Andor počinje svoju priču...
"Petnaestoj Vojvođanskoj ekspediciji priključio sam se sa devetnaest godina. Tada smo otišli u Rusiju da bismo se popeli na planinu Kavkaz. Cilj ove ekspedicije bio je usmeren na stvaranje timskog duha, međusobno povezivanje, što je veoma važno kada je alpinizam u pitanju. Tada sam bio suočen sa smrću, oboleo sam od hipotermije - visinske bolesti. To je bilo nešto novo za mene i nisam znao kako da se ponašam. Na obuci smo prošli sve to i teorijski sam sve znao, ali u tom momentu nije bilo nimalo prijatno. S obzirom na to da nismo bili okruženi lekarima, svako je bio prepušten sebi i snalazio se samo na osnovu onoga što smo imali na obuci, priča iskusnijih alpinista i sopstvenog instinkta. Iako sam tada bio suočen sa smrću, u tom trenutku nije bilo pravog straha jer strah gore iščezava i nisi ga svestan. Ljudi koji penju su na neki način adrenalinski zavisnici i njima adrenalin prija, tako da nema straha koji blokira i onesposobljava. Bio sam previše mlad, a organizam previše osetljiv za takve promene, ali sam znao da je ostanak na istoj visini nakon oboljenja smrtonosan. Odreagovao sam u pravom trenutku i to mi je spasilo život", opisuje Andor s velikim uzbuđenjem.
U povratku sa te ekspedicije usledile su pripreme za Mont Everest 2005, koje su se sastojale iz tri etape.
 |
| Na krovu Afrike |
Prva etapa bila je 2002. godine, planina Kilimandžaro, najviši vrh Afrike (5896m). Potcenivši planinu, kako sam navodi, zadobio je teške promrzline nogu, ali navodi da je naučio šta znači "slušati planinu".
Druga etapa bila je Himalajska ekspedicija - Barunce 2003. godine (7129m). "Ova ekspedicija imala je težinu i komponente sa kojima smo se suočili na Mont Everestu. Ovo je bio vrh koji je imao veliki procenat uspešnosti. Na Himalajima smo prvi put imali pravi ekspedicioni pristup, jer smo boravili van civilizacije. Ova ekspedicija je nosila mnoge teškoće i ogromne probleme koje nismo mogli ni da pretpostavimo. Kretali smo se kao družina prstena, prelazeći snežne doline, ulazeći u džungle, u divljinu, prelazeći opasne prevoje i suočavajući se sa snegom... Za to vreme približavali smo se Himalajima, gde je sva ta priroda nestajala i ostajao samo goli kamen", objašnjava Andor.
 |
| Na vrhu Shishapangma 8027 m |
Treća etapa usledila je 2004. godine. To je bio vrh Šišapangma, jedan od 14 najviših vrhova sveta (8027m). Ovde je Andor osvojio posebnu titulu koja se dodeljuje alpinistima koji se popnu na vrh preko 8000 m bez upotrebe dodatnog kiseonika. Andoru je dodeljena titula zaslužnog sportiste.
Posle ovih priprema, usledila je nova ekspedicija - Mont Everest (8848 m) 2005. godine. Ova ekspedicija je trajala 72 dana. To je bilo Andorovo najveće životno iskustvo. Tada je imao 23 godine i pomislio je kako je na putu da ostvari najveći životni san, koji sanja od svoje četvrte godine - da se popne na najviši vrh sveta.
"Kada smo dosegli te nebeske visine, prvo što smo izjavili bilo je: 'Ovo je najbliže mesto raju gde ti srce još uvek kuca'. To je mesto apsolutne tišine, samoće i stapanja sa prirodom, gde uspostvaljate svoj mir. Tamo ništa nije važno sem tebe samog i tvoje borbe za život. Iako smo pošli kao tim, tamo je svako bio pojedinac i individua za sebe. Jedino o čemu smo razmišljali bilo je da li su ostali članovi tima živi. Samo penjanje mi nije bilo posebno teško i komplikovano, jer sam za to bio spreman i priprema na ranijim ekspedicijama je mnogo pomogla. Međutim, iskustvo koje mi je Mont Everest pružio je nešto što ću pamtiti celog života i o tome često pričam", ističe Andor.
 |
| Poslednji visinski kamp na visini 8.350 m |
Ponovo se suočio sa smrću upravo na Mont Everestu, o kome je sanjao i želeo da ga po povratku kući donese drugima pričajući im o svojim iskustvima. Ipak, kaže da trenuci sa kojima se ovog puta suočio za njega nisu bili strašni. Osećao je smirenost i zahvalnost za sve što je proživeo u životu i što je imao priliku da pođe na to putovanje.
Na naše pitanje da li je u tom trenutku osećao strah što se ponovo susreo sa smrću, Andor odgovara: "Strah u nekom smislu uvek postoji. Ako se on izgubi, znaš da si dotakao granicu ludila. Ako ne osećate strah poginućete, zato što niste u stanju da prepoznate svoju granicu. Ali ne postoji strah kao što ga mi doživljavamo ovde. On tamo ne koči ljude, ne blokira ih. Mi se tamo ne bojimo smrti, jer smo na nju nekako spremni".
Mont Everest će pamtiti ceo život, a ono što je naučio je nezamenljivo iskustvo.
 |
| Severna strana Mount Everesta koju smo penjali 2005. godine |
"Na tom mestu je vladala apsolutna tišina i lepota. Čovek je oslobođen svih materijalnih veza i doživljava nešto nebesko. To je suočavanje sa samim sobom, koje može biti dvojako iskustvo: neko to doživi kao inspiraciju i večnu promenu koja mu ulepša život; neko, pak, kao ludilo - ako ne zna kako da se ponaša u toj situaciji ili jednostavno nije spreman. Svi koji su na neki način duhovni tragaoci tamo su pronašli sebe i vratili su se, jer ipak, najbolji alpinista jeste živ alpinista", dodaje Andor.
"Čovek se uvek upoređuje. On je svoje postojanje, svoju egzistenciju, svoju ulogu i značaj u drštvu odredio samo na osnovu kriterijuma koje je to društvo odredilo. Na tim visinama nalaziš se u situaciji gde takvih sudova nema. Tada si sam sa sobom, u pravom smislu te reči. Neprocenjivo bogatstvo je zbližavanje sa samim sobom i prihvatanje sebe onakvim kakav zaista jesi. Tada su mi se otvorila vrata ka novom svetu, ka apsolutnoj sreći koja ne mora biti ničim izazvana. Osetio sam sreću i lepotu onakvu kakva jeste, kad nije uslovljena materijalnim stvarima - a ona se ne može upoznati dok ne upoznamo sami sebe", izdvaja Andor Luhović.
Nakon povratka sa Mont Everesta koristio je svaku prliku da ispriča svoje iskustvo i barem malo dočara lepotu vrha sveta, i kako sam kaže, da se oduži Everestu što mu je dozvolio da se popne i što ga je naučio najvećim životnim lekcijama.
"Cilj učenja nije samo proširivanje znanja, već formiranje karaktera da bismo postali pravi ljudi. Ako čovek pusti da život teče pored njega, on nije živ, on stoji u mestu. Zato je važno upoznati sebe i slediti svoj put, hrabro i odlučno, bez upoređivanja sa drugima, bez straha od neuspeha. Za mene je uspeh osmeh na mom licu i mir u mom srcu, a mislim da svako treba da nađe svoj mir, svoj Everest", zaključuje Andor Luhović.
Na kraju našeg razgovora bilo je i više nego jasno da je alpinizam Andorova najveća ljubav. Slušajući njegovu priču i sama sam mogla da Everest i druge vrhove sveta doživim na poseban način, za koji nisam ni verovala da je moguće doživeti kroz jedan razgovor. Na kraju našeg susreta, sa iskrama i setom u očima, Andor je najavio ponovnu posetu svojim starim i najboljim prijateljima, najvišim vrhovima sveta.
Ivana Vukov
Fakultet za menadžment u medijimaPreuzeto sa http://www.vox-magazin.com/clanci?layout=edit&id=218