KAD SNOVI POSTANU STVARNOST

(interview za magazin VOX - oktobar 2010.)

Da biste ostvarili nešto veliko, morate sanjati velike snove, a on je to počeo još sa četiri godine. Maštajući o alpinizmu i najvišim vrhovima sveta, uz bakinu podršku se veoma rano priključio grupi iskusnih planinara i kao deo ekspedicije se do svoje četrnaeste godine penjao na planinske vrhove u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Sa samo osamnaest godima popeo se na sve vrhove u Srbiji, Bugarskoj, Grčkoj ali i na Balkanu.

Međutim, tu nije bio kraj. Najviši vrh sveta Mont Everest, kako i sam kaže, dozivao ga je i budio u njemu još veću želju da se odvaži na takav korak. Andor Luhović, apsolvent fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, prisećajući se svoje ne tako davne prošlosti u kojoj je zapisano preko 200 imena planinskih vrhova iz raznih delova sveta na koje se penjao, izdvaja Mont Everest kao svog najvernijeg prijatelja i ostvarenje dugogodišnjeg sna za koji se pripremao od svoje četvrte godine. Sa željom da nam opiše svoja dugogodišnja putovanja i ono što je na njima naučio, sa velikim žarom i entuzijazmom Andor počinje svoju priču...

"Petnaestoj Vojvođanskoj ekspediciji priključio sam se sa devetnaest godina. Tada smo otišli u Rusiju da bismo se popeli na planinu Kavkaz. Cilj ove ekspedicije bio je usmeren na stvaranje timskog duha, međusobno povezivanje, što je veoma važno kada je alpinizam u pitanju. Tada sam bio suočen sa smrću, oboleo sam od hipotermije - visinske bolesti. To je bilo nešto novo za mene i nisam znao kako da se ponašam. Na obuci smo prošli sve to i teorijski sam sve znao, ali u tom momentu nije bilo nimalo prijatno. S obzirom na to da nismo bili okruženi lekarima, svako je bio prepušten sebi i snalazio se samo na osnovu onoga što smo imali na obuci, priča iskusnijih alpinista i sopstvenog instinkta. Iako sam tada bio suočen sa smrću, u tom trenutku nije bilo pravog straha jer strah gore iščezava i nisi ga svestan. Ljudi koji penju su na neki način adrenalinski zavisnici i njima adrenalin prija, tako da nema straha koji blokira i onesposobljava. Bio sam previše mlad, a organizam previše osetljiv za takve promene, ali sam znao da je ostanak na istoj visini nakon oboljenja smrtonosan. Odreagovao sam u pravom trenutku i to mi je spasilo život", opisuje Andor s velikim uzbuđenjem.

U povratku sa te ekspedicije usledile su pripreme za Mont Everest 2005, koje su se sastojale iz tri etape.

Na krovu Afrike

Prva etapa bila je 2002. godine, planina Kilimandžaro, najviši vrh Afrike (5896m). Potcenivši planinu, kako sam navodi, zadobio je teške promrzline nogu, ali navodi da je naučio šta znači "slušati planinu".

Druga etapa bila je Himalajska ekspedicija - Barunce 2003. godine (7129m). "Ova ekspedicija imala je težinu i komponente sa kojima smo se suočili na Mont Everestu. Ovo je bio vrh koji je imao veliki procenat uspešnosti. Na Himalajima smo prvi put imali pravi ekspedicioni pristup, jer smo boravili van civilizacije. Ova ekspedicija je nosila mnoge teškoće i ogromne probleme koje nismo mogli ni da pretpostavimo. Kretali smo se kao družina prstena, prelazeći snežne doline, ulazeći u džungle, u divljinu, prelazeći opasne prevoje i suočavajući se sa snegom... Za to vreme približavali smo se Himalajima, gde je sva ta priroda nestajala i ostajao samo goli kamen", objašnjava Andor.

Na vrhu Shishapangma 8027 m

Treća etapa usledila je 2004. godine. To je bio vrh Šišapangma, jedan od 14 najviših vrhova sveta (8027m). Ovde je Andor osvojio posebnu titulu koja se dodeljuje alpinistima koji se popnu na vrh preko 8000 m bez upotrebe dodatnog kiseonika. Andoru je dodeljena titula zaslužnog sportiste.

Posle ovih priprema, usledila je nova ekspedicija - Mont Everest (8848 m) 2005. godine. Ova ekspedicija je trajala 72 dana. To je bilo Andorovo najveće životno iskustvo. Tada je imao 23 godine i pomislio je kako je na putu da ostvari najveći životni san, koji sanja od svoje četvrte godine - da se popne na najviši vrh sveta.

"Kada smo dosegli te nebeske visine, prvo što smo izjavili bilo je: 'Ovo je najbliže mesto raju gde ti srce još uvek kuca'. To je mesto apsolutne tišine, samoće i stapanja sa prirodom, gde uspostvaljate svoj mir. Tamo ništa nije važno sem tebe samog i tvoje borbe za život. Iako smo pošli kao tim, tamo je svako bio pojedinac i individua za sebe. Jedino o čemu smo razmišljali bilo je da li su ostali članovi tima živi. Samo penjanje mi nije bilo posebno teško i komplikovano, jer sam za to bio spreman i priprema na ranijim ekspedicijama je mnogo pomogla. Međutim, iskustvo koje mi je Mont Everest pružio je nešto što ću pamtiti celog života i o tome često pričam", ističe Andor.

Poslednji visinski kamp na visini 8.350 m

Ponovo se suočio sa smrću upravo na Mont Everestu, o kome je sanjao i želeo da ga po povratku kući donese drugima pričajući im o svojim iskustvima. Ipak, kaže da trenuci sa kojima se ovog puta suočio za njega nisu bili strašni. Osećao je smirenost i zahvalnost za sve što je proživeo u životu i što je imao priliku da pođe na to putovanje.

Na naše pitanje da li je u tom trenutku osećao strah što se ponovo susreo sa smrću, Andor odgovara: "Strah u nekom smislu uvek postoji. Ako se on izgubi, znaš da si dotakao granicu ludila. Ako ne osećate strah poginućete, zato što niste u stanju da prepoznate svoju granicu. Ali ne postoji strah kao što ga mi doživljavamo ovde. On tamo ne koči ljude, ne blokira ih. Mi se tamo ne bojimo smrti, jer smo na nju nekako spremni".

Mont Everest će pamtiti ceo život, a ono što je naučio je nezamenljivo iskustvo.

Severna strana Mount Everesta koju smo penjali 2005. godine

"Na tom mestu je vladala apsolutna tišina i lepota. Čovek je oslobođen svih materijalnih veza i doživljava nešto nebesko. To je suočavanje sa samim sobom, koje može biti dvojako iskustvo: neko to doživi kao inspiraciju i večnu promenu koja mu ulepša život; neko, pak, kao ludilo - ako ne zna kako da se ponaša u toj situaciji ili jednostavno nije spreman. Svi koji su na neki način duhovni tragaoci tamo su pronašli sebe i vratili su se, jer ipak, najbolji alpinista jeste živ alpinista", dodaje Andor.

"Čovek se uvek upoređuje. On je svoje postojanje, svoju egzistenciju, svoju ulogu i značaj u drštvu odredio samo na osnovu kriterijuma koje je to društvo odredilo. Na tim visinama nalaziš se u situaciji gde takvih sudova nema. Tada si sam sa sobom, u pravom smislu te reči. Neprocenjivo bogatstvo je zbližavanje sa samim sobom i prihvatanje sebe onakvim kakav zaista jesi. Tada su mi se otvorila vrata ka novom svetu, ka apsolutnoj sreći koja ne mora biti ničim izazvana. Osetio sam sreću i lepotu onakvu kakva jeste, kad nije uslovljena materijalnim stvarima - a ona se ne može upoznati dok ne upoznamo sami sebe", izdvaja Andor Luhović.

Nakon povratka sa Mont Everesta koristio je svaku prliku da ispriča svoje iskustvo i barem malo dočara lepotu vrha sveta, i kako sam kaže, da se oduži Everestu što mu je dozvolio da se popne i što ga je naučio najvećim životnim lekcijama.

"Cilj učenja nije samo proširivanje znanja, već formiranje karaktera da bismo postali pravi ljudi. Ako čovek pusti da život teče pored njega, on nije živ, on stoji u mestu. Zato je važno upoznati sebe i slediti svoj put, hrabro i odlučno, bez upoređivanja sa drugima, bez straha od neuspeha. Za mene je uspeh osmeh na mom licu i mir u mom srcu, a mislim da svako treba da nađe svoj mir, svoj Everest", zaključuje Andor Luhović.

Na kraju našeg razgovora bilo je i više nego jasno da je alpinizam Andorova najveća ljubav. Slušajući njegovu priču i sama sam mogla da Everest i druge vrhove sveta doživim na poseban način, za koji nisam ni verovala da je moguće doživeti kroz jedan razgovor. Na kraju našeg susreta, sa iskrama i setom u očima, Andor je najavio ponovnu posetu svojim starim i najboljim prijateljima, najvišim vrhovima sveta.

Ivana Vukov
Fakultet za menadžment u medijimaPreuzeto sa http://www.vox-magazin.com/clanci?layout=edit&id=218